Kakva je budućnost „posebnih odnosa“ između dve anglosaksonske članice NATO

Hoće li i dalje opstajati „posebni odnosi“ između dve anglosaksonske članice NATO?

Komentarišući ovih dana obelodanjeni u Donjem domu britanskog parlamenta Strateški pregled za odbranu i bezbednost, državni sekretar SAD Hilari Klinton je izjavila, da će Velika Britanija ostati glavni partner Vašingtona u vojnoj sferi.

Te nas reči, hteli to ili ne, vraćaju u ona vremena, kada se za označavanje karaktera uzajamne saradnje dve države upotrebljavao čak specijalni termin – „posebni odnosi“ (special relationship). U politički leksikon taj termin je uveo Vinston Čerčil u svom čuvenom govoru marta 1946. godine u Fultonu, kada je pozvao „na stvaranje asocijacije naroda, koji govore engleski jezik, zarad uspostavljanja „posebnih odnosa“ između Britanske zajednice i imperije, s jedne strane, i Sjedinjenih Država – sa druge“.

Ideja o anglo-saksonskom jedinstvu prožimala je saradnju Vašingtona i Londona u vojno-strateškoj oblasti nekoliko decenija, sve dok sredinom 70-ih godina, na pozadini američkog potencijala i skoro dve hiljade bojevih glava, realna uloga „nezavisnih“ udarnih snaga Britanije nije postala osetno beznačajna. Istovremeno je Sovjetski Savez dostigao paritet sa Sjedinjenim Državama u oblasti strateškog naoružanja. Pri postojanju tako ogromnih arsenala u dve nuklearne supersile, zainteresovanost Pentagona za britanske strateške nuklearne snage, kao na nekakvu rezervu, smanjena je do minimuma.

Preispitivanje vrednosti anglo-američkog privilegovanog saveza teklo je brže, prirodno, u SAD. Ali su i s onu stranu okeana, u Londonu, „posebni odnosi“ prestajali da izazivaju neviđenu strepnju po meri realizacije integracionih procesa u Evropi.

Pa ipak, Velika Britanija i dalje ostaje, u prvom redu u okvirima Severnoatlantskog bloka, najbliži saveznik Sjedinjenih Država. 2004. godine niko drugi do tadašnji premijer Toni Bler izrazio je spremnost da na teritoriji svoje zemlje instalira (baza kraljevskih VVS Fajlingdejls u grofoviji Nort-Jorkšir) radar za rano otkrivanje i presretače raketa Oružanih snaga SAD u okviru stvaranja američke NPRO. I to u vreme kada su u drugim prestonicama „stare Evrope“ naginjali ka stvaranju evropske nestrateške PRO, bez učešća Pentagona.

London se prvi pridružio i vojnoj kampanji SAD u Avganistanu 2001. godine, u više navrata povećavao tamo svoje snage, i danas je britanski vojni kontingent u avganistanskim provincijama (broji oko 10 hiljada ljudi) – najbrojniji u sastavu međunarodnih snaga za održavanje bezbednosti (ISAF).

Godine 2003. britanska vojska je zajedno sa američkom upala u Irak. U sastav kopnene grupacije, koncentrisane u regionu Persijskog zaliva, Velika Britanija je američkoj armadi od 145 hiljada vojnika pridodala 62 hiljade ljudi. U Persijskom zalivu su dejstvovale tri udarne grupe nosača aviona Vojno-pomorskih snaga SAD, i jedna Velike Britanije. Za bombardovanje iračke teritorije korišćeni su i aerodromi, locirani na Britanskim ostrvima. B-52 su startovali u regione ratnih dejstava iz baze kraljevskih VVS Fejrford u Glosterširu.

Međutim, danas u britanskom establišmentu nema jedinstva po pitanju da li je i dalje potrebno takvo savezništvo sa Amerikom. Na primer, profesor londonskog Kraljevskog instituta objedinjenih službi Majkl Klark poziva vlasti da proanaliziraju, koliko njihova zemlja i zaista dopunjava SAD u odbrambenoj sferi. „Neophodno je biti načisto s time, šta mi zaista možemo ponuditi Amerikancima, - kaže on. „Danas Velika Britanija raspolaže kompletnim setom mogućnosti, čuvajući nacionalni sistem nuklearnog zadržavanja, proizvodeći nosače aviona, nabavljajući najnovije višenamenske lovce i ostvarujući kopnene antiustaničke operacije. Možemo li mi sebi dozvoliti da i dalje budemo mini-kopija oružanih snaga SAD? Praktično se svi slažu u mišljenju, da ta ideja nije prihvatljiva“.

U martu 2010. godine komitet za inostrane poslove Donjeg doma parlamenta preporučio je da se odustane od korišćenja termina „posebni odnosi“ za karakterisanje britansko-američkih veza. A ujedno da se nauči, da se Vašingtonu govori „ne“ i da se odlučnije brane svoji nacionalni interesi.

„U dugoročnoj perspektivi malo je verovatno da će Velika Britanija biti sposobna da utiče na SAD u onoj meri, u kojoj je to činila ranije“ – izjavio je predsednik komiteta Majk Gejps, apelovavši da „budemo realisti i prihvatimo da će globalizacija, strukturne promene i geopolitička pomeranja neizbežno uticati na britansko-američke odnose“.

Po mišljenju britanskih parlamentaraca, odnosi između dve zemlje danas se više asociraju ne sa jednakošću, već sa onom podrškom koju je Britanija pružila administraciji predsednika DŽordža Buša prilikom upada u Irak, zbog koje je „zaradila“ nepopularni nadimak „uslužna pudlica američke administracije“.

Ali upravo tu ulogu bi Vašington, koji se u Avganistanu suočava sa sve većim teškoćama, želeo da sačuva svom savezniku. On ne škrtari na gromkim pohvalama na njegovu adresu, ne protivi se da britanski kabinet vrši strukturne reforme svojih oružanih snaga, da balansira budžet, čak i da redukuje brojnost ličnog sastava. Najvažnije je da on ni za jotu ne odstupa od svojih obaveza u Avganistanu.

Podetimo da je britanski premijer Dejvid Kameron, prezentujući u Donjem domu gore pomenuti Strateški pregled o odbrani i bezbednosti, saopštio da će odbrambeni budžet Ujedinjene Kraljevine u naredne četiri godine biti smanjen za 8 procenata, a da će se brojnost oružanih snaga smanjiti za 17 hiljada vojnika i 25 hiljada civilnog personala. Ali je pri tom premijer posebno naglasio, da nikakvog kresanja rashoda za operacije u Avganistanu ne treba očekivati, već da će britanski vojnici koji tamo ratuju dobiti dodatnu tehničku opremu.

E, upravo tu gospođa Klinton nije štedela komplimente, visoko ocenivši napore Kamerona i njegove vlade: „U rezultatu će Velika Britanija moći da izvršava sve svoje obaveze u NATO i ostane najsnažniji partner naše vojske u težnji da se smanji nivo opasnosti XXI veka“.

Reputacija “globalnog vojnog igrača“, pa još „najsnažnijeg partnera“ SAD, naravno, laska mnogim političarima i vojnicima na Britanskim ostrvima. Ali, postavlja se pitanje – je li zemlja kadra za tu ulogu, tim pre u uslovima teškog ekonomskog pada? Sumnje u to sve češće obuzimaju visokopostavljene ličnosti u Londonu. „Mi se faktički nalazimo na strateškoj raskrsnici, na kojoj donete odluke mogu povući za sobom fundamentalno preispitivanje mesta Velike Britanije u svetu, pa prema tome, i nivoa naših nacionalnih ambicija“, - izjavio je, na primer, komandant britanskih kopnenih snaga, general Ričard Denet. Tim rečima bliska je i ocena bivšeg ambasadora Velike Britanije u SAD Dejvida Meninga: „U narednih nekoliko godina mi ćemo biti svedoci diskusija, koje će dotaći naše temelje. Ljudi će neizbežno postaviti pitanje o tome, da li je nama potrebno nuklearno zadržavanje, a ako jeste, u kojoj njegovoj konfiguraciji; koje smo ratove mi spremni da vodimo i uz korišćenje kojih sredstava i mogućnosti“.

Obratimo pažnju na to, da termin „posebni odnosi“ već odavno nije primetan u američkom političkom diskursu. Može se učiniti da je to objašnjivo, jer su «special relationship» zapravo izdanak „hladnog rata“, njegov instrument, pa prema tome i sam termin trebalo bi da je davno ostao u prošlosti. Međutim, nije sve tako prosto. Apelovanje Hilari Klinton na „tradicionalno tesne“ veze vojnih organizama dve zemlje je od višestranog značaja. Ono znači da su SAD krajnje zainteresovane za to, da takav instrument „hladnog rata“, kao što su „posebni“ anglo-amertički odnosi, opstane i u uslovima promenjene političke retorike (umesto zadržavanja komunizma - širenje demokratije). Međutim, čak i u Londonu ovakvu ideju ne dele baš svi. Još manje su njome oduševljeni u Berlinu, Parizu i Rimu, gde odavno osećaju kako uloga „američke pudlice“, koju je preuzela na sebe Velika Britanija, šteti planovima evropskog jedinstva.

(Fond strateške kulture)